|
         |
 |
Da li je gljivar mogao da poželi lepšu godinu od ove prošle 2014. Možda bolja može da se zamisli ali duža svakako ne, jer su česte kiše, umerene letnje i blage kasnojesenje temperature učinile sezonu bez predaha. Gljivarenje se proteglo čak i na prvu polovinu decembra i zamalo da stigne u Novu godinu. Po navici i iskustvu, u novembru i decembru uglavnom obilazimo šume crnog bora, jer drugih četinarskih šuma u okolini Kragujevca praktično i nema. Tada krenemo u lov na rujnice, puževače, vitezovke. Kada kažem lov, mislim na lov okom, fotoaparatom, uberu se najčešće samo simbolične količine. |
Svake godine nas sačeka na svom staništu, Lactarius sanguifluus.
|
|
Dnevne temperature tih dana su bile do 7-8oC, bez jakih jutarnjih mrazeva, što je bilo idealno da se po ko zna koji put ove godine (šteta što nije bilo još koji put) uputimo u naše prirodno stanište, u šumu. Cilj su bile borove šume na obroncima Rudnika, negde na pola puta imeđu Kragujevca i Gornjeg Milanovca. Zapravo hteli smo ponovo da vidimo krvnu mlečnicu u njenom, za nas, jedinom poznatom staništu. Jutra su hladna pa naš izlet započinjemo nešto kasnije. Letimo ka odredištu, parkiramo, izlazimo iz kola, navlačimo cokule, ja se prihvatam štapa.
|
Možda najelegantnija sasa, Ramaria gracilis.
|
|
Taj štap, moj drug od grabovog drveta, star je više od deset godina. Nezaobilazni je pratilac na svakom putovanju u prirodu. On nema zamenu i ne postoji scenario u kome on ne ide. Da li je to sujeverje, sujeta, navika ili nešto drugo, više nije važno. Bitno je samo da je tu pored mene u svakoj novoj šumskoj avanturi.
|
Puša na dršci sa čađavim odžakom, Tulostoma brumale.
|
|
Bila je to prohladna decembarska nedelja, dan kada su aktivni neki ljubitelji prirode koji su laki na obaraču, trebalo je biti oprezan. Uzan šumski put vodi uzbrdo, stešnjen između guste borove šume i borove šume mešane sa mladim hrastovima i niskim rastinjem. Sve je natopljeno vodom od skorašnjih kiša. Cedi se odozgo, kvasi s boka, šljapka pod nogama. Iznad stelje od dugih borovih iglica razigrale su se renovače, slinavke, miške, levke. Starije su rastočene vodenim bombardovanjem, mlađe se dobro drže. Izbijamo na kameniti proplanak delimično obrastao mahovinom, nežnom kao korice omiljene knjige. Ubrzo, u dva tri useka nalazimo našu gljivu. Iako ovde zna da se razigra, nalazimo samo nekolicinu zdravih primerka krvne mlečnice. Drago mi je što je ponovo vidim, očigledno nedirnutu u njenom staništu.
|
Gljiva izuzetne pojave i oblika, Pseudoclitocybe expallens.
|
|
Odlazim nizastranu, u gustiš i mahovinu. Iznad zelenog tepiha odmah uz puteljak, primećujem nekoliko tankih, razgranatih sasa, razvodnjenih ali još dobrodržećih. Veoma su nežne, sive boje, upadljivog mirisa na anis i pored velike količine vode u plodnim telima, koja uvek guši miris. Iskreno, nisam u tom trenutku znao o kojoj se vrsti radi. Uopšte, rod Ramaria je izuzetno težak za proučavanje, gljive vrlo brzo gube svoje ključne karakteristike za identifikaciju, pre svega boju. Kasnijim listanjem literature, pažljivim pregedom, mikroskopiranjem, došao sam do korektnog odgovora, Ramaria gracilis. Više godina obilazim ovo mesto, a evo nje po prvi put.
|
Velika čupava miška, Tricholoma gausapatum je daleko ređa od T.terreum.
|
|
Onaj puteljak se odavno završio, pa se probijam kroz dobrano obraslu ornicu sa razbacanim mladim borovima, zdravim i naprednim. Đole i Srećko su već odmakli drugom putanjom, dok sam se ja zaglavio u trnju i divljoj kupini. Ova potonja je uvek neprijateljski raspoložena prema gljivaru namerniku. Jedva se iščupah iz zagrljaja nebrojenih kukica i udica. Sav sam se izgrebao, ozelenjavio, a kaljav sam do guše. Oko mene popusti gustiš i izbih na komad zemlje siromašan rastinjem, kamenit, jalov. Ipak pretražujem teren, jer gljive uvek iznenade. Nagrada ubrzo stiže. Oko mene mnoštvo raštrkanih puša na dršci. Iako nikada pre nisam sreo u prirodi ovu gljivu, bilo je jasno da se radi o vrsti Tulostoma brumale. Možda je ova gljiva uobičajena za terene Deliblatske peščare, za ove naše je bila pravo otkrovenje. Ej puša, pa još na dršci, a ima i čađav dimnjak. Zviždućem i škljocam, zimu ne osećam. Na istom terenu primećujem i poveću koloniju vrste Pseudoclitocybe expallens. Gljiva veoma karakterističnog izgleda, pravi praznik za oči.
|
Jedna od najkrupnijih puževača, prilično retka, H.latitabundus.
|
|
Dozivam ostatak ekipe, da ih nađem, da se pohvalim. Čujem udaljene odgovore na moje vazdušne talase. Krećem ka visokoj, tamnoj borovoj šumi. Pre nego što će me progutati, na obodu srećem veliku čupavu mišku, vrstu Tricholoma gausapatum. Rod vitezovki je veoma komplikovan, a grupa oko T.terreum posebno škakljiva. Ono što manje upućeni zovu miškom može biti: T.terreum, T.myomyces, T.gausapatum, T.triste, T.cingulatum, pa čak i otrovne T.josserandii ili T.sciodes. U monografskoj literaturi možemo naći metod za pouzdano razlikovanje jestivog trilinga terreum-myomyces-gausapatum, prema karakterističnoj strukturi kutikule. Međutim, ako prihvatimo podatke dostupne na indexfungorum vidimo da se vrsta T.myomyces utopila u T.terreum. Teško mi je da prihvatim ovu tvrdnju jer sam bledu mišku razlikovao od obične i po boji šešira i po ostacima vela na dršci i što je najkarakterističnije, po staništu. Bilo je primera kada sam T.myomyces nalazio u čistom hrastu, na siromašnom baznom zemljištu u društvu sa A.ovoidea. Nalazio sam je u blizini topola, jasena, dok vrstu T.terreum isključivo u blizini četinara.
|
U četinarskim šumama zna da preplavi, ovde je vidimo na šišarci, Gymnopilus penetrans.
|
|
Konačno nestajem u šumi. Na tepihu od borovih iglica razigrale se puževače, češća H.hypotejus i ređa H.latitabundus. Ako bi mogao da izdvojim tri omiljena roda gljiva, jedan od njih bi svakako bio rod Hygrophorus. Još su mi sveže slike one sjajne i uspešne potere za martovkom. Koji topao dan više (pišem ovo polovinom prvog meseca) i eto nje već u januaru, znamo i gde da je potražimo. Hladno je po svim spoljnim pokazateljima ali hladnoću ne osećam. Nalazim se ponovo sa Đoletom i Srećkom, u korpi nešto miški, po koja rujnica. Ostatke borovine vrlo često prekriju gljive iz rodova Gymnopilus i Galerina, a mi upravo koračamo njihovim imanjem.
|
Srećom, u Srbiji je još niko nije pojeo, Galerina marginata.
|
|
Danas je bila baš sjajno za življenje. Blatnjav sam sroz na skroz, zajedno sa torbom za fotoaparat, ruke su mi promrzle i izgrebane, rukavi zamrljani, mokar sam spolja, a pomalo i iznutra. Još uz to sam gladan, najviše iznutra, a pre svega zadovoljan, miran i srećan.
|
|
|
